Jelte, tradicionalna kineska filozofija Ying i Yang definiše kao... ( i sada tu ima mnogo toga za napisati…)
Pošto ovo nije forum poštovalaca tradicionalne kineske filozofije, a davno sam još čuo, po meni najbolju i najsažetiju definiciju Yinga i Yanga...
„U svakom dobru ima malo zla, u svakom zlu ima malo dobroga“
I sada kada se okrenem unazad, ka 2020. godini, ona je izgledala kao Ying-Yang.
Jedna draga osoba me je napustila. Jedna je došla.
Početkom godine zadesila nas je nesrećna pandemija.
Policijski sat, zabrana napuštanja dvorišta. Hajde.., više vremena sam provodio sa lepšom polovinom. Otkrivamo, sa pojavom viška vremena, koliko imamo neispričanihnih , zajedničkih i nama interesantih tema. Družimo se više...
Zatvorile se granice. Sa zatvaranjem granica, zatvorila mi se mogućnost odlaska na posao. Morao sam da zatvorim i firmu.
Opaaa... Evo šanse i da se provozam!
Da pojasnim, kako sezona vožnje krene (da.., ne vozam stalno, ne vozam po snegu, izbegavam kišno vreme, ako je temeperatura ispod 10, 12 °C.., razmažen sam), moj posao u to vreme počinje.
Sa poslom završavam krajem oktobra, početkom novembra, tako da mi se godišnja pređena kilometraža vrti oko cifre 1000 - 1500 km. Ne, ovo nije oglas za prodaju moje Zvezdice , ovo je pokušaj opisa jednog putovanja.
I tako, rešim, pošto odjednom imam viška vremena, da se malo provozam. Čitam opise putovanja, gde su ljudi bili, šta su radili, kako su prošli, koga upoznali i napravim za sebe turicu koja je izgledala otprilike ovako.
Da.., većina ozbiljnih vozača će reći, da sve ovo i nije nešto vredno opisa. Ipak, ako uračunate moju godišnju pređenu kilometražu i činjenicu da do prve ozbiljnije krivine moram da vozim 100 kilometara (ah, ta Vojvodina, moja lepa ravnica), ovo je za mene, složićete se, bila prava avantura.
Budući da sam dobio dozvolu od mog Házisárkány (mađarski - KUĆNI ZMAJ, a oženjeni znaju o čemu pišem), počeo sam sa pripremama. Što sam više informacija dobijao i čitao, slušao, istraživao, planirao, činilo mi se da sam, sve više i više bivao, kao gusan u magli. Ponesi ovo, ponesi ono, uradi ovo, nemoj to, idi tuda, nemoj tuda, bla, bla, bla…
Napravim ja nakon svega sopstveni plan, i čim ovo pišem znači – plan je uspeo .
Ispočetka je sve krenulo kilavo. Hoće li Bugari zatvoriti granicu zbog drugog talasa pandemije ili neće, ne mogu preko Booking-a da nađem u odgovarajućem terminu smeštaj sa parkingom, nikako da po podacima vremenske prognoze povežem 8 dana bez kiše, i na kraju, par dana pred polazak, uspem da rasturim i svoj sveotporni telefon. Preživeo je Rusiju, kupanje u Tari, Drini, Crvenom moru, 45°C u hladu i po Marfijevom zakonu, odustao je od svake buduće borbe, samo par dana pre polaska.
No, nema povlačenja, nema predaje...
Kupujem na nekoj akciji, prastari Alcatel Pixi i naravno, on ne može da mi pokrene većinu aplikacija koje sam koristio. Prebacujem sve potrebne aplikacije (Vozzi, Here, Fuel..) na stari telefon kome baterija „drži“ neverovatnih 35-45 minuta. Čim ga skineš sa punjača, upozorava te da prelazi u mod štednje baterije. Na ozbiljan put se ide sa dva teleona. Minimum.
Pakujem se po spisku i naravno zaboravljam nešto vrlo važno. O tome kasnije.
Plan je bio da u dva dana stignem do Velikog Trnova ( ne prija mi vožnja više od 500 km dnevno, razmažen sam), tu bacim sidro i odatle idem u vozikanje.
U Trnovu sam, još pre ovoga, radio nekih godinu dana i za taj grad me vezuju lepe uspomene i neki meni dragi ljudi. Iz Trnova sam planirao otići do Varne, razgledati je i skočiti do nekog letovališta ( bez posebnog plana), i naravno, okupati se u Crnom moru, jer nikada nisam izišao iz mora crn, pa eto.., da se okušam i vidim kako li je to.
U povratku, opet bez obaveza, posetiti par prijatelja, obići neka mesta, provozati se nekim putevima. Polagano. Lalinski. Bez žurbe.
Kockice su se sklopile i došao je dan polaska.
Neću opisivati ceo put, nego ću opisati samo ono što smatram da će čitaocu biti interesantno i ono što u ranijim putopisima niko od kolega nije opisao.
Greške su naravno moguće, stoga, ako neko naleti na ono što je već ranije opisano.., zna se šta mu je činiti.
1.DANPopodne sam stigao u Dimitrovgrad, smestio se u HOTEL koji ima obezbeđenu garažu, pristojne sobe (možda za koju nijansu i previše plave zidove, no, o ukusima i kriterijumima se ne raspravlja) i pristojan doručak, i sve to za 15 €.
Spoljna temperatura, dok sam vozio ka Dimitrovgradu je bila iznad 30°C, sunce je baš peklo, a ja ispod kacige obavezno nosim potkapu. Flip up kaciga, naravno, podignuta. Sunčane naočare - spuštene. I tako nekih desetak sati. Kada sam ušao u sobu, shvatio sam zašto me je devojka na recepciji gledala ONAKO.
Nos mi je bio potpuno izgoreo. Crven poput paradajza. Sa još par ispucalih kapilara na nosu, garantujem, ne bih završio u Bugarskoj, nego u najbližoj psihijatrijskoj ustanovi, na odeljenju za lečenje bolesti od zavisnosti.
Pošto sam sipao goriva i bezuspešno pokušao da saniram ispečen nos, krenuo sam da obrišem i vetrobran koji je bio.., bljak! Najblaže rečeno.
Od silnih planova, zaboravio sam poneti mikrofiber krpice za brisanje vetrobrana i kacige. Hajde, otići ću i kupiti vlažne maramice. Nije mi se baš šetalo sa onakvim nosom, pa sam ušao u prvu apoteku.
„Dobar dan, trebale bi mi vlažne maramice...“
„Dobar dan, želite li sa aromom jagode, kajsije..., antiseptik, sa zaštitnim filom ili ćete ove sa zaštitnim gelom protiv corone?“
„Te, te...protiv corone...“
Već se mrak polagano spuštao ali hajde, da obrišem i vetrobran specijalnim maramicama protiv corone, pa na spavanje.
2. DANIzjutra sam se na brzinu spremio, namazao sada već baburu somborku (odgovarao je nos i po veličini i po boji), doručkovao i sedam na Zvezdicu.
Kakva je sada to magla ispred mene? Levo..., nema ništa. Desno.., ništa. Nije to magla, već su to od tragovi od specijalne vlažne maramice protiv corone. Kao kroz maglu da gledam. Trljam rukama, izvlačim rezervnu majicu, trljam, trljam.., ali sve je to slabo. Magla se samo malo razišla. Hajde, nisam nikada motorom išao kroz maglu. Kolima jesam. Valjda nije neka velika razlika...
I već oko 8 sati sam bio na granici. Malo na osmeh, malo na ljubaznost a bogami i malo više na bezobrazluk, uspeo sam preći granicu za 90 minuta. Naravno, poslušao sam konobara koji me je posavetovao,da je najmanja gužva na granici nešto posle 7 sati.
Laganica vožnja, uz jedno stajanje da dopunim gorivom sebe i Zvezdicu, i oko 16 sati stigao sam u Veliko Trnovo. Smestio sam se u tkz. Guest House , raspakovao, parkirao Zvezdicu, malo odmorio i krenuo da se vidim sa prijateljima.
3.DANVELIKO TRNOVOTuristički grad u centralnoj Bugarskoj koji oduševljava svojim balkanskim šarmom, poznat i još kao „Grad careva“ i “Bugarska Sveta gora”. Smestio se u klisuru reke Jantre, koja na nestvaran način svojim tokom okružuje stari deo grada koji se nalazi na tri brda: Carevec, Trapezica i Sveta gora.
Veliko Trnovo je bilo središte bugarske države za vreme Drugog bugarskog carstva i po rečima Trnovčana, tada je bio drugi najlepši grad na svetu, odmah iza Konstantinopolja. U starom delu grada ima mnogo očuvanih kuća u nekoj mešavini orijentalnog i balkanskog stila, srednjovekovnih crkvi i spomenika i sve mi to nekako ima carski sjaj.
Pošto sam se smestio, gotovo u centru grada, do iznemoglosti a koliko mi je vrućina i tog drugog dana dozvoljavala (>30°C) uživao sam u arhitekturi Trnova a malo je reći i u hrani. Cene su za nas veoma pristupačne, a predlažem da sve isprobate. Preporučujem kiselo mleko, imaju mnogo zanimljivih jela sa krompirom, paprikom, sirom, tarator obavezno probati (osvežavajuće piće od krastavaca i kiselog mleka)…
Jedna vrlo važna napomena, ako budete naručivali jela od mesa, obavezno se informišite da li je u jelo dodana i ĆUBRICA ( biljni začin, koji Bugari nemilice guraju u svaku vrstu mesa. Većina mojih kolega su je prekrstili u ĐUBRICU. Meni lično se dopada).
Par sličica iz Trnova...
Spomenici znamenitim ljudima iz bugarske istorije su na svakom koraku. Jedino sam čuo za Vasila Levskog...
Spomenik obešenima
Majka Bugarska
Spomen poloča poginulim Trnovčanima u svim ratovima.
Spomen ploča generalima koji su potekli iz Trnova.
Još par sličica...
Pogled na Trnovo sa "Asenovci" spomenika
Ispod grada prolaze dva tunela...
Pogleda na spomenik "Asenovci"
SPOMENIK DINASTIJI ASEN
Trnovčani ga jednostavno zovu “Asenovci“. Grandiozan spomenik je posvećen braći Asenu, Petru, Kalojanu i Ivanu Asenu II.
Spomenik je podignut 1985.godine a posvećen je proslavi 800. godina od ustanka koji su poveli Asen i Petar a koji je doveo do oslobođenja od Vizantijskog carstva i stvaranja II Bugarskog carstva.
Iza spomenika se nalazi i ogromna zgrada umetničke galerije „Boris Denev“. Ulaz u galeriju je 1€.
Sličice sutra
Naslov: Ying - Yang u 2020. godini ili Subotica-Varna u doba Covid-a 
pet 07 svi 2021, 20:43
![[Vrh]](https://2img.net/i/fa/darkages/up_arrow.gif){kind=icon}
